IZBORI

Prođoše još jedni izbori.Taman smo pomislili da je sve završeno i da je vreme da se okrenemo radu, ali, ne lezi vraže.Ne može Srbin da ne pravi probleme.Još iste večeri, po završetku izbora, sve stranke su proglašavale svoju blistavu pobedu iza koje je kao i obično "stajala volja naroda".Međutim, nijedna od njih nije osvojila onih famoznih 126 mandata u Skupštini da bi mogla da vlada ovim narodom. Doduše, mnogi političari ne mogu više da vladaju ni sobom, a kamo li narodom koji im je poverio svoje glasove na izborima.
Elem, pošto je u Srbiji postalo normalno i ono što nije normalno, sada se postavlja pitanje ko će s kim, a to nije lako rešiti, jer koliko do juče jedni druge su nazivali lopovima, mafijašima, izdajnicima... Treba polizati sve ono što je tako sočno popljuvano. Ali, obzirom na raniju praksu, nema sumnje da će političari smoći snage da prevaziđu sve prepreke, jer se zna kakve privilegije donosi vlast u ovoj zemlji. Zato se ne treba čuditi bilo ko da formira novu vladu, jer su na našoj političkoj sceni godinama isti glumci. Predstava, dakle, može da počne. Publika će ionako biti stražarno privedena.

Rade Đergović

ELIKSIR DUGOVEČNOSTI

Kad me već pitaš, drago dete, u čemu je tajna moje dugovečnosti, evo da ti čika Rista iskreno objasni. Imam već blizu osamdeset godina, a kod lekara nikada ne idem. Primam penziju, ali i radim. Da, znam da ti to deluje čudno, ali ja u ovim godinama zaista radim kao „deda-sera“ u restoranu „Kod Karajovića“ i tamo čistim ve-ce i naplaćujem malu i veliku nudždu. Moram, nužda me naterala! Ali, da se vratim na tvoje pitanje – kako dogurah do ovih godina?

Kada mi poštar Aca donese penziju, pridodam ono što sam zaradio u kafani, sednem za kuhinjski sto i rasporedim primljene pare. Zna se, moram da platim grejanje, iznošenje smeća, ekološku zaštitu, zajedničku struju, struju u mojem stanu, telefonski račun, TV pretplatu, potrošenu vodu u stanu... Čekaj, nemoj da budeš nestrpljiv, evo ovde imam sve zapisano. Slušaj me dalje, moram, tako me je vaspitavao otac Slavko, da platim svaki dug. To znači da od penzije odvojim novac za porez na stan, održavanje priobalja, ne morskog, nego ovih naših reka. Onda, nema Boga, mora da se plati čišćenje hodnika u zgradi, rate za popravku lifta i zamenu ulaznih vrata. Ali to, sinovče, nije sve. Tvoj deda Rista je častan čovek i nikome neće ostati dužan. Kako da dozvolim da odem sa ovog sveta i da me posle pominju po tome da nešto nisam platio, da sam nečiji dužnik? Ne mogu i neću to da dozvolim. Dakle, platim i ratu za gradski samodoprinos, za čistiji vazduh, članarinu udruženju penzionera, pa onda i za obaveznu deratizaciju, dezinsekciju i devastaciju, tako li se zove...

E, sad me slušaj pažljivo, kad si me već pitao – kako to dočekah ovu starost? Evo tajne formule eliksira!

Kad sve poplaćam, što sam ti nabrojao, a nešto sam sigurno zaboravio, ne ostane mi ni cvonjak da kupim uže, esenciju ili mišomor, a o pištolju neću ni da ti pričam...

Nego, izgubih vreme s tobom, žurim do kladionice da uplatim tikete. Pa ako dobijem premiju, onda mogu mirno da mrem. Biće i za sahranu.

Aleksandar Čotrić

NOVOVERNICI

Šakajadjani su čudni. U svakom pogledu.  Sa Bogom, hrišćanskim, dugo nisu bili u dobrim odnosima. Svojevremeno su ga dekretom proterali.  Iz svoje male zemlje.  Bogomolje u skladišta  pretvarali.
Danas je stanje drugačije. Jedni veruju u Boga.  Drugi ne veruju. Treći su antihristi i anarhisti. Postoje  crni i plavi đavoli. Ima i bezbojnih.
Sada su sve crkve otvorene. Građani tamo češće svraćaju. Popovi imaju pune ruke posla. Ali i problema. Sa novovernicima. Stalno ih moraju upozoravati da ne puše pod krovom božije kuće. Da ne pričaju i ne psuju. Da je zabranjeno konzumiranje alkohola i grickanje semenki. Da obavezno isključe mobilne telefone. Da nije dozvoljeno unošenje automata, pištolja, noževa, bombi,  raznih vrsta mina i eksploziva.
Vreme  čini svoje. Mnogo toga se promenilo. Crveni đavoli  postali su vernici. Preko noći. Stoga i nije čudno što se krste levom rukom! Nisu uspeli da prouče verske običaje.
Crni đavoli su još gori. Od krvoločnih nevernika prerasli su u najvernike. Pre podne reketiraju, pljačkaju i varaju. Posle podne su u crkvi. Pomole se. Ostave  neku siću i izađu orni. Za nova nedela.
Plave đavole do crkve dovoze službene limuzine. Džipovi. Uglavnom blindirani. Oni su estradni vernici. Ne krste se u crkvi, nego pred kamerama. Kad im se približi televizijska kamera, može i fotoaparat, odmah se počnu krstiti. Kao da su videli nečastivog. Glavom i bradom. Krstiće se dugo i uporno. Ljubiće sveštenicima neoprane ruke. Klečati na hladnom podu. Čim se kamera okrene, prestaju i stavljaju ruke u džepove.   Mada su u božijem hramu.
Nezgodni su i oni bezbojni. Danas hvale Gospoda i crkvu. Sutra ih grde. Prekosutra su nezainteresovani za bilo šta. Sa njima čovek nikad nije načisto. A crkva pogotovo. 
Vernika, onih pravih i istrajnih, zapravo je sve  manje.  Zgroženi su  ponašanjem novovernika. Onih što, i pored upozorenja, nose pištolje za pojasom. Tuku vernike i sveštenike. Što se svakodnevno  raspituju za cenu manastira. Još im samo takva građevina  nedostaje.  Čuli su da je  tamo mirno i tiho. Idealno za odmor.

Mića M. Tumarić

KORUPCIJA

              Da bi nabavio vjernog njemačkog ovčara koji će da čuva moju teško stečenu imovinu potegao sam čak u Njemačku. Tamo sam, kod jednog od najčuvenijih švapskih odgajivača, kupio ogromnog džukca čiji se pedigre prostirao na punih pet strana sitno kucanog teksta. Pravo pseće porodično stablo. Dotadašnji njegov vlasnik me je na licu mjesta ubijedio da nema teorije da mu neko nepoznat priđe, ili da eventualno prođe pokraj njega, što sam i provjerio bacivši mu jedan oveći komad sočnog bifteka. Na to moje bacanje onaj pseći ljepotan je tako neprirodno zalajao i škljocnuo vilicom da mi umalo nije odgrizao pola šake, a da onaj sočni biftek nije ni pogledao. Očito da je taj švapski pas bio nepotkupljiv. Naravno, da bi se nekako zbližio sa njim morao sam u Njemačkoj da ostanem skoro šest mjeseci, a za to vrijeme moju teško i pošteno stečenu imovinu je čuvalo tuce dobro plaćenih „sekuriti" specijalaca.
Kad smo se vratili kući, u Republiku Srpsku, otpustio sam one silne "sekuritijalce" i od trenutka moju pošteno i teško stečenu imovinu je čuvao pedigre. Sedmog dana, kad sam već povjerovao da je moj problem zauvijek riješen, bio sam opljačkan.
Ispred praznog magacina, kao zaklan, spavao je ogromni švapski ovčar, a pokraj njega je ležala, napola pojedena, koska.

Miladin Berić

DEOBE

        Čovek u gaćama, koji sedi na ormaru i maše kaišem, veoma je nalik mome ocu. On plače, i suze mu u mlazu padaju na pod. Očigledno je zbog nečeg uzrujan. Kad ga pogledam, vidim da nešto nije u redu. Njegov jecaj prodire i prolazi kroz sve sobe. U teškom raspoloženju ja stavljam svoju šapu na grudi i kažem: Oče! To ga ne ometa u njegovom naricanju, koje se podiže do krika. Domet tog krika je ogroman, očeva ambicija primerena. Ja ponovo kažem: Oče! – ali on me ignoriše.
Žena u donjem vešu, koja leži nasred bračnog kreveta, veoma je nalik mojoj majci. Ona plače, i suze joj u mlazu padaju na posteljinu. Očigledno je zbog nečeg uzrujana. Kad je pogledam, vidim da nešto nije u redu. Njen jecaj prodire i prolazi kroz sve sobe. U teškom raspoloženju ja stavljam svoju šapu na grudi i kažem: Majko! To je ne ometa u njenom naricanju, koje se podiže do krika. Domet tog krika je ogroman, majčina ambicija primerena. Ja ponovo kažem: Majko! – ali ona me ignoriše.
Majka ustaje sa kreveta, uzima jastuk, stavlja ga ispred lica i protrčava pored mene. Vrata susedne sobe s treskom se zalupiše: ma­lo zatim, čujem kako se ključ okreće u bravi.
Otac skače sa ormara. Omotava crvenu maramu oko lica tako da mu pokriva nos i usta. Ispružio je desnu ruku. Napolje! – kaže on.
Stojim u hodniku i posmatram vrata zaključanih soba. U kući vlada apsolutna tišina, neko bi pomislio da nema nikog živog. Svlačim pižamu sa sebe i delim se na dvojicu.

....................
Napomena:
Pojedine rečenice korišćene u ovoj priči preuzete su, s neznatnim intervencijama, iz priče „Pogledi na mog uplakanog oca“ Donalda Bartelmija.

Zoran Spasojević

KOALICIJA

Na vest da su raspisani vanredni lokalni i parlamentarni izbori, predsednik stranke „Progresivna demokratija“ (PD) je odmah sazvao Glavni odbor.
- Dame i gospodo – već prvim rečima on je pobrao aplauze prisutnih. – Novi izbori su istorijska šansa da narod ispravi grešku učinjenu prema nama... Pre tačno godinu dana, naša stranka je izgubila status parlamentarne i našla se na ulici. To je živa šteta. Nema stranke koja je više bdela nad sudbinom naroda. Svaki dan smo mu merili puls. Nema održanog govora, a da ga nismo pomenuli. Citirali, od izreka do poskočica i doskočica. I tako nam se vraća... Kad je nama ovako teško, možemo samo zamisliti kako je bilo teško našim običnim članovima. Danima su išli pognute glave. Navikli da u vrhu vlasti imaju bar nekoliko ministara, sada su na svakom koraku morali da slušaju zlurada dobacivanja političkih neistomišljenika kako je semafor statusni simbol njihove partije. A i narod je skupo platio svoj izborni promašaj. Za tu godinu pukao je četiri i po miliona evra samo na plate, dnevnice i troškove prevoza narodnih poslanika. Ta suma bi bila mnogo manja da su u radu Parlamenta učestvovali naši članovi. Oni nigde ne bi putovali.
Interno formirana komisija za analizu uzroka koji su doveli do ovakve grube omaške birača tek nedavno je dala svoju ekspertizu. Istragu je otežavala činjenica da smo u predizbornoj kampanji preduzeli sve mere kao i naši konkurenti. Jesmo li angažovali agenciju za politički marketing? Jesmo. Jesmo li organizovali mitinge? Jesmo. Jesmo li davali građanima veća obećanja nego druge stranke? Jesmo. Jesmo li se reklamirali na sve moguće načine? Jesmo. Nalaz komisije je veoma poučan. Pod jedan, utvrđeno je da je narod iz nehata napravio grešku. Zbog monotonih, gotovo jednoobraznih kampanja, koje su ličile jedna na drugu kao jaje jajetu, veliki broj glasača je pobrkao našu stranku sa nekom drugom... Pod dva, presudan uzrok našeg debakla je vaša odluka da na izbore idemo sami, a ne u nekoj koaliciji. –
- Šefe, mi smo samo podržali tvoj predlog – reagovao je sekretar.
- Jel važniji predlog ili demokratska odluka? Po tebi ispade, kada ste me birali za doživotnog predsednika, da je važnije što si ti to predložio nego što sam izabran – replicirao mu je predsednik.
- Ali, ti dobro znaš da je naša odluka bila formalne prirode – nije se dao sekretar. – Nijedna partija nije htela ni da čuje za bilo kakvu političku simbiozu sa nama. A kako bi, kad nema predsednika kojem nisi rekao ono što ni pas s maslom ne bi pojeo. –
- Nije tačno! Neka sam im pokazao zube. Neka. Dobro su osetili našu snagu. Već sada ne mogu da živim od njihovih ponuda za predizborne koalicije... Zvao me je lider PMDB-a. On nam nudi dva mesta u budućoj vladi, četiri direktorska položaja u državnim agencijama i pet ambasadorskih funkcija. Međutim, za slučaj da država krene u samoizolaciju, on dopušta mogućnost da ambasadore menjamo za tri direktora javnih preduzeća. Po meni to je malo. VB daje širu ponudu, sa preciznom specifikacijom za svako funkcionersko mesto namenjeno nama.
- Ali, VB ima totalno suprotan program od nas – ubacio se sekretar.
- Ama, dosta mi je te političke teorije – da u koaliciju mogu samo stupiti stranke srodnog programa i biračkog tela. Važna je praksa. Ako je interes naroda u pitanju, nema te cene koju nisam spreman da platim. –
Glavni odbor PD odlučio je da raspiše tender u cilju pronalaženja najpovoljnije ponude za koaliciono partnerstvo. Formirana je tenderska komisija sa snagom donošenja izvršne odluke. U njen sastav ušli su predsednik, sekretar i blagajnik stranke. Svi zainteresovani mogu se detaljnije upoznati sa uslovima tendera na zvaničnom internet sajtu PD-a.
Adresa je www.progresivan.co.bijaser. Istovremeno, u skladu sa načelom ekonomičnosti, PD je raspisao tender za prikupljanje najopovoljnijih ponuda radi sklapanja postizborne koalicije.

Toma Rakijaš

ODUZIMANJE OD USTA

Male države  su idealne  za političare. Sve im je pri ruci. Od plotrona do šefova policije. Sve se vidi, čuje i zna.  Baš takva je i Šakajada. Minijaturana. Po broju stanovnika i kvadratnim kilometrima. A naročito po standardu. On češće pada nego monsunske kiše.
Narod se, za razliku od vlastodržaca, oduvek patio. Da bi  nešto postigao, u materijalnom pogledu,  morao se odricati. Svega i svačega. Prinudjen je na  štednju.  Decenijama. Naučen na nestašice. Na život  bez struje i vode, bez benzina i gasa.  Bez čokolade, deterdženta, kafe.... Jedino je  cigarete i piće mogao da kupuje bez ograničenja.
Odvajanje od usta postalo je sastavni deo života i smrti. Nije to samo  ekonomska kategorija. To mu dodje kao svenarodna sportska disciplina.  Ko hoće da školuje dete,  odvaja od usta. Ako žena želi novu haljinu, važi isti postupak. Automobil je misaona imenica. Za njega treba otimati od usta! Ukućanima. Bez obzira na godine. Tome valja dodati još tri-četiri kredita i tuce žiranata.
Za kupovinu kuće ili stana, što se  retko dešava, oduzima se od usta svim rodjacima,  prijateljima, drugovima i komšijama.  Mora se i krasti.  Potrebna je poneka prevara. Nije na odmet pljačka banke ili voza. Poželjno je izvrdavanje državnih dažbina. Što je dozvoljeno, ali samo uz mito.  Za mito je potreban novac. Krug se nikad ne otvara.
Sve to država pomno prati. Nije joj teško,  sve joj je nadohvat. Brzo  sazna ako gradjani uzmognu  nešto da uštede. Tad sledi  napad. Brz. Odlučan.   U vidu poreza, doprinosa, akciza i drugih nameta. Zatim vlada angažuje doušnike. One koji  gledaju narodu u usta. Zalogajbrojače.  
Bolje prolaze oni sa punim ustima. Sa više zalogaja. Zna vlast za jadac. Najbolji su gradjani punog stomaka i prazne glave.
Na tapetu su malozalogajčići. Ako se država ne odupre, oni  odvajanjem od usta, ne daj bože, mogu prerasti u srednju klasu.  Takvima u Šakajadi nema mesta. Sve je stvoreno samo za siromašne i bogate. Ništa izmedju.

Mića M. Tumarić 

KOSKA

Kada je čovek u svojoj ishrani počeo da koristi meso, susreo se sa koskom.U početku, dok je imao jake zube i nju je lako savlađivao. Danas, koska uglavnom služi kao ukras u ishrani onih koji se sa mesom retko viđaju. Zato se ona kod pomenutih može sresti u supi ili čorbi, gde se oseća vrlo uzvišenom. Ono što je sigurno, to je da je koska bila, a i ostala poslastica svakog psa, bez obzira na rasu i pedigre.
Ipak, najbolje su prolazili, a i dalje prolaze oni koji su uvek spremni da bace kosku. I, dok se narod oko nje zabavlja, oni jedu meso.

Rade Đergović

PRIJEM

U predsedničku rezidenciju prvi je došao ministar finansija i žurnim se korakom uputio ka centralnom salonu sa čije tavanice se spuštaju kristalni lusteri. Zatim je kroz ulaznu kapiju u prostrano dvorište, sa travnjacima, četinarima, stazama i fontanom, velikom brzinom ušao crni automobil u kojem je bio ambasador u Americi. U ogromnim džipovima, na predsednikov poziv, došli su i ministri policije i odbrane. Sledio ih je direktor Naftne industrije, pa čelni čovek Elektroprivrede. U otmenim toaletama i kvalitetnim odelima, u razmacima od dva-tri minuta, pristizali su redom - ministarka za privredu, gradonačelnik glavnog grada, ambasadorka u Rusiji, direktorka državne Telekomunikacione kompanije, urednik Nacionalne televizije...

Te prijatne majske večeri kod predsednika se okupilo  četrdesetak visokih funkcionera. Niko od pozvanih nije izostao. Ministar spoljnih poslova je prekinuo posetu prijateljskoj Maleziji, a predsednik skupštine je došao na štakama i sa nogom u gipsu.

Po rangu zvanica, njihovim ozbiljnim licima, zvaničnom držanju, zavijanju sirena i upaljenim rotacionim svetlima na službenim limuzinama i brojnom obezbeđenju oko vile, moglo se naslutiti da je u pitanju veoma važan povod okupljanja.

Tačno u devet časova uveče među pristune je kročio i predsednik.

Pošto se pojedinačno pozdravio sa svima, prvi čovek državne vlasti obratio se skupu:

- Dobro došli, dame i gospodo ministri, ekselencije i direktori! Neizmerno mi je zadovoljstvo što večeras šezdeseti rođendan proslavljam u krugu svojih najbližih - zajedno sa suprugom, sinom, kćerkom, bratom, sestrama, sestričinama, sinovcima,  kumovima, snahom, zetovima, rođacima i pašenogom...

Porodica je, što i sami znate, svetinja, najvažniji oslonac i snaga naše nacije i naše države!

Aleksandar Čotrić

ODRASTANJE

Eno mene! Šepurim se pred lavovima, smejem klovnovima, pentram za artistima i trčim za devojčicama. I srećan sam: ne moram da se ponavljam. Kuću sam zaboravio: ne javlja se ni kao reč.
*
Moj otac mi se prikrada s leđa i grabi me desnom rukom za kosu, a levom za okovratnik.
*
Moj otac me plaši. Povlači me svaki čas, naizmenično, za desno, pa za levo uvo i govori: „Ovako, i samo ovako se pravi čovek.“
*
Va­ram svog oca. Gledam mu u oči i klimam glavom, dok mi govori, i isto vremeno vodim tajni život.
*
Moj otac me budi pre svanuća i tera da trčim oko kuće.
*
Život doživljavam samo donjom polovinom tela. Dane trošim kradom: ne odbrojavam ih, nema ni potrebe, imam ih toliko pred sobom.
*
Moj otac sedi u fotelji i čisti lulu. Naređuje mi da radim sklekove. Majka se pravi da čita.
*
„Nikada nisam verovao tuđim rečima. Ni svojim“, kaže mi otac i ostavlja knjigu na krilo.

Zoran Spasojević

Makedonski OSTEN 1 i 2

U Skoplju je nedavno objavljen prvi broj „Makedonskog Ostena“,a pre par dana pojavio se i drugi broj časopisa za humor i satiru čiji je glavni i odgovorni urednik poznati književnik Vasil Tolevski. Dobro je što urednik OSTEN-a ovaj list šalje i u PDF formatu, tako da ga mogu videti i poklonici satirične reči iz celog regiona.
Časopis donosi veoma veliki broj kvalitetnih i interesantnih priloga – aforizama, satiričnih priča, karikatura, anegdota i viceva i već je pobudio veliku pažnju čitalaca, ne samo u Makedoniji, već u celom regionu, a pre svega u Srbiji, Crnoj Gori i BiH. Autori su, takođe, sa celog Balkana.
Ovo je, za sada, jedini časopis ovakve vrste u Makedoniji.

makedonskiosten@yahoo.com

MERKURCI

U Tunguziji, u mestu Đene-Đene postoji preduzeće koje se zove "Merkur". Reći ćete, ništa neobično. Pa i nije neobično. Preduzeće kao i svako drugo. Bavi se preradom ribe i iskorišćavanjem nuz proizvoda u bižuterijske svrhe. Zahvaljujući "Merkuru", Đene-Đene, postao je grad iz snova. Smešten na samoj obali Tunguzijskog zaliva, izložen strahovitim vetrovima, naveče izgleda kao biserno ostrvo, a izjutra kao zlatna školjka, kad ga zlatno - sivi sunčani zraci obasjaju sa svih strana i skinu mu poledicu sa krovova. U Đene-Đene, ribe se prvo ulove, a posle pakuju u konzerve, ali mrtve. Ostatak od očišćenih riba, a posebno krljušti i delovi repa, koriste se za izradu kadenica, ogrlica, narukvica i drugog ukrasnog nakita. Prazna riblja crevca se koriste za pravljenje gulaša ali i za pravljenje izvanrednih ribljih kobasica. Mnogo su ukusnija od psećeg i pacovskog mesa, koja su ovde na visokoj ceni. Preduzeće broji nekoliko stotina visokokvalifikovanih Merkuraca, raznih profesija, počev od ribolovaca, pa preko krljuštara sve do direktora. Pitao sam jednog radnika:

- Gospodine, šta ste vi ?

Odgovorio mi je kao iz topa, kratko i jasno:

- Ja sam Merkurac !

Nije rekao ništa o profesiji. Nije rekao, čak, ni da je muško, ni da je muž, ni da je otac, ni da je sin, ni da je stric... A, baba, znam da nije, iako je imao sitne brčiće, kao moja pokojna tetka od muške strine.

Pitao sam ga dalje:

"Da li si se rodio kao Merkurac ili kao Marsovac?".

Rekao mi je:

"Kad sam se rodio, nisam bio Merkurac! Merkurac sam postao kad sam se zaposlio u "Merkuru" ! Nas Merkuraca ima preko pet stotina i svi smo muškarci. Žensku čeljad u "Merkuru" ne zapošljavamo !". Pitao sam: "Zašto ?!". - Pa, zato što žene ne mogu biti Merkurci - bio je kategoričan moj sagovornik.

Ubrzo posle mog razgovora sa ovim pozamašnim Merkurcem, oko mene se okupilo nekoliko stotina krupnih Merkuraca. Iako je bilo prohladno vreme i sneg polako padao, svi su imali na sebi kratke vunene muške pantalone, koje su bile nešto duže. Opet sam im postavio pitanje:

- Zašto nosite kratke pantalone i zašto su one nešto duže, čak ispod kolena ? Odmah su mi odgovo rili : "Kratke pantalone su praktične za ribolov, i veoma su u modi, jer se ispod njih vidi Ahilova peta, koja predstavlja ukras muškog tela. A ispod kolena su zbog toga, što je svaki Merkurac prirodno obdaren sa onim stvarima, koje naslućujete, a možete i da primetite. Ako slučajno ta stvarčica proviri ispod nogavica da vidi okolinu, može riba da ga zgrabi i da ga živog proguta. Kao mamac !".

Odmah sam se prekrstio, pomolio Bogu, pogledao oko sebe i srećom primetio, da imam dovoljno dugačke pantalone i da mi se mamac ne vidi, niti izviruje ispod nogavica. Shvatih i situaciju u kojoj sam se našao, pa požurih da se pozdravim sa drugarima Merkurcima. Uz srdačno rukovanje koje je dosta dugo potrajalo, gledao sam ih pravo u zrikave oči, zaželeo im mnogo uspeha u ribolovu i prirodnim obdarenosti-ma, da ih što uspešnije iskoriste, za dobro svoje i svoje otadžbine, a oni su me ispraćali burnim aplauzima. Bio sam svestan, koliko ću im u životu nedostajati, ali morao sam ići, i to što pre. Kad sam se okre-nuo da im još jednom mahnem rukom, zaprepastio sam se i veoma neprijatno iznenadio. Merkurci su mi i dalje aplaudirali, ali ne rukama, već onom stvarčicom, sa kojom ih je priroda bogato nagradila. I usput su piškili jedan drugome u cipele.

Opet sam se prekrstio, skočio na trotinet i kao bez daha odjurio da što pre stignem kući. I, evo, stigoh, i čim stigoh, odmah reših da ovo što sam u mis-lima doživeo, napišem i pošaljem. Nadam se da nije mnogo neukusno, a malo je i smešno, ali šta se tu može.

Ako se i vi slučajno odlučite da pođete u Đene-Đene i Tunguziju, pripazite se, jer Tungužani nisu tako naivni, a nisu toliko ni ludi, ne bar onoliko, koliko vi mislite da jesu. A da su luckasti, luckasti jesu ! Ali ima i gorih od njih. Na primer, nije važno...

Mitar Mitrović

JAČI OD SUDBINE

Švercovaćemo preko granice medicinsku opremu i lekove ponovo, ako treba. Za to smo bar – doktori! Preprodavaćemo na crnoj berzi šećer i brašno i sve što je belo. Nabavljaćemo ulje i mleko preko veze i na bonove. Čekaćamo, more, hleb u redovima od praskozorja do otvaranja prodavnica, pa, ako se mora, i od uveče. Ima ljudi da se zbliže, a mogu tako i da se zgreju. Pa šta, nabavljaćemo gorivo u kantama i flašama po tri puta većoj ceni nego bilo gde, ali ćemo ga imati. I bolje je da u flašama bude benzin, nego đavolska „koka-kola“. Neka ostanemo bez struje i grejanja na gas, ima kod nas drveća u parkovima, knjiga koje niko ne čita, parketa u stanovima...! Burazeru, ako deviza ne bude u bankama, biće ih na ulicama. To je naš „vol strit“. Snalazićemo se, muvaćemo, pravićemo kombinacije. Prosićemo od onih koji hoće da se sažale.

Ali ćemo ostati ponosni i uspravni Srbi, bre!

Aleksandar Čotrić

PARTIJA ILI NIŠTA

Ljudi su različiti. Odvajkada. Takve ih je Bog stvorio. Ili amebe. Dele ih po boji kože. Po krvnoj grupi. Jeziku. Kulturi.  Visini. Težini. Znanju. Neznanju. Postoje dobri i loši ljudi. Pametni i glupi. Šakajadjani  na sve to gledaju drugim očima. Malčice razrokim.  Najvažnija im je politička kvalifikacija. Sve druge su nevažne.
Ljude dele po političkim partijama. Jedinom merilu vrednosti. Po tome se vladaju. Druže i žive. Tako razmišljaju i planiraju. Žive i umiru.
Nije važno da li  je neko dobar čovek.  Lep. Obrazovan. Pažljiv. Radan. Ne! Važno je kojoj partiji pripada. Našoj ili onoj drugoj. Nebitno je da li je kvalifikovan. Stručan ili nestručan. Pouzdan ili nepouzdan. Samo da je član naše stranke.
Može biti i nepismen. Seronja. Lopuža. Dembelan. Ubica. Zatvorenik. Sve to se poništava. Jednim potezom pera. Ako na izborima, koji su ovde češći nego kiše, glasa za našeg kandidata.
Naš je uvek  naj, naj. Njihov je peder. Luzer. Neprijatelj naroda. Izdajica. Strani plaćenik. Budaletina. Šupčina.
Naš je jebač i po. Čak i kad je osudjivan za silovanja. Poštenjačina. Mada je zatvaran zbog lopovluka. Muževan. Iako svaki dan tuče ženu. Ustavobranitelj. I kad bije policiju. Ili pljačka narod. Sve to nema veze.  On je naš. Naše stranke član.
Gad. Kreten. Pizda. Izdajica.  Čankolizac. Ulizica. Nečovek. Prodana duša... Sve su to njihovi.
Dok stranke rastu, država se raspada. Partije su sve bogatije. Kao i njihovi rukovodioci. Članstvo je sve siromašnije. O tome niko ne razmišlja. Važno je da stranke postoje. Makar okupljale i usranke.

Mića M. Tumarić

RAZLIKA

Najzad smo dobili i tu dugo očekivanu vladu. Bilo je, boga mi,povuci, potegni. Najpre je na sva zvona bila najavljivana koalicija narodnjaka, radikala i socijalista, a onda je nastao nagli zaokret. Crveni su u zadnjem trenutku ukapirali da je put u Evropu onaj pravi, a da su sve ostalo stranputice i da je red da se pridruže žutima. Tako su se,za mnoge iznenada pomešale žrtve i dzelati, a sve,tobož, zarad viših interesa naroda.
Za sada je inflacija veća od predvidjene i to duplo, životni standard pada, cene divljaju, rezerve nafte su na minimumu...
Ali, najvažnije je da smo dobili novu vlast i da je ona obećala da će biti bolje. Naravno, nije precizirala kome. Nama ostaje da procenimo, mada je razlika između bivše i sadašnje vlasti već uočljiva. Bivšoj je pevala Ceca, a sadašnjoj Seka. Narod je ionako otpevao svoje izlaskom na jos jedne izbore.

Rade Đergović

IGRA

U našem penzionerskom šah klubu O.M. je najbolji igrač i analitičar. On svaki trenutak, u ratu nerava, koristi za psihološke pritiske na rivale. Udara gde su najslabiji. Ni ne čeka da poređamo figure, odmah počinje sa pričom:
-  Imam dva lovca, kao i naše vazduhoplovstvo. Ali, protiv pacera mi nisu potrebni. Neka se izremontuju dobro. –  On ovom nonšalantnom povredom vojne tajne provocira podoficira u penziji V.N. – A da ti postrojim pešake – nastavlja u istom tonu O.M. – Reforma vojske je dobro krenula, čim su tebe penzionisali. Samo, kada svi regruti pređu na civilno služenje vojnog roka, sa njom treba stati. Više nijedan rat nećemo izgubiti. Daj bože da nas neko napadne. Taj garant završava u Hagu... E budale, gde udari na civile... Ima da živimo od reparacije kao bubrezi u loju. –
Čim V.N. primeti da mu je pala zastavica na šah-satu, O.M. prelazi na sledeću žrtvu. To sam ja.
- Koja si ti kategorija? Primaš socijalnu pomoć, a guraš se u penzionere. Kažeš, nezaposlen si već dvadeset godina. Vreme je da radiš nešto. Ajde, namesti figure. Po primanjima još možeš da nam pariraš, ali u šahu... Evo ti top fore. -  
Međutim, O.M. je najopasniji kada dospe u podređeni položaj. Tada na šahovski sto baca svoj dobitni adut – patriotizam. Milina ga je slušati. Mnogi, potreseni, i zaplaču. Ima fond reči kao da je narodni poslanik, a ne bivši šalterski poštanski službenik. O.M. nije patriota kratkog daha pa da pušta samo parole. Na primer, uzvik: „Živeo Bijaser!“, efektno budi patriotska osećanja slušalaca, ali budi i njegove šahovske protivnike. Zato, vešto koristeći verbalnu tehniku gradacije, on dovodi saigrača u stanje nacionalne uzvišenosti. U trenutku ponosnog dizanja glave, rival obično previdi pešaka, a nije retkost i da izgubi neku laku figuru.
- Kakvo ti je ovo otvaranje?! Evropa bez granica... – polako se zagreva O.M. – Jaka sila, ta EU... Čim se ona širi, ima da pukne. Kao kosmos... Džaba njemu što raste, kad će da eksplodira. Onda opet Jovo nanovo. Bijaser primenjuje sasvim drugu koncepciju. Stalno gubi teritorije. Smanjuje se. Postaje kompaktan. Čvrst kao nabijena zemlja. Na tom ograničenom prostoru sabili smo dvadesetdva ministarstva., sedamnaest državnih agencija... I sve to na budžetu. Narod ni da trepne. I on ojačao. Ko od šale diže hipoteke. Diže kredite. Ganja samo banke iz EU. Neka i na Zapadu znaju da je Bijaserac čovek domaćin. –
A kada izgubi neku tešku figuru, on pojačava patriotski patos starim nacionalnim epovima i mitovima. To protivnika dovodi u specifično psihološko stanje koje obavezno rezultira iracionalnim postupcima kao što su: ponuda remija ili predaja partije.
Ako tako O.M. ne ostvari zadovoljavajući rezultat, on brzinom vremeplova zaslepljuje rivala svetlom budućnošću:
- Bijaser ni po koju cenu ne treba da ide u EU. Njegov geostrateški položaj je takav da omogućava najlepši pogled na EZ. To će dovesti ogroman broj turista iz Evrope koji žele da vide svoju postojbinu iz sasvim druge dimenzije. Enorman priliv deviza stvoriće nova radna mesta i državu blagostanja. Sada je jasno da NATO bombardovanje nije bilo promašaj naše politike – ništa više ne ometa vidik. –
On se ne libi da zazviždi državnu himnu kada njegov suparnik zapadne u cajtnot. Ako mu tada ne padne zastavica, O.M. poruši figure uz sasvim razumljivo objašnjenje:
- Neću više da igram sa domaćim izdajnikom. –
Na vanrednoj skupštini kluba, O.M. je izabran za predsednika. Opravdano jednoglasno...

Toma Rakijaš

NAJOPASNIJE ORUŽJE

Vođa svestkih terorista Bin Laden odlučio je da napadne Srbiju.
„Što baš Srbiju?" pitali su ga sledbenici.
„Zato što su Srbi najžilaviji narod na svetu. Ako uništimo njih onda možemo bilo koga!" objasnio je Bin Laden.
Prvo su krenuli ljudi-kamikaze.
Posle samo nekoliko meseci vratili su se neobavljena posla.
„Srbi su vrlo lukavi" pričali su Bin Ladenu. „Kod njih je nemoguće oteti avion, jer niko ne zna kad poleću. I kad kažu kad poleću, oni ne polete. I kad polete, ne zna se gde lete. Vrlo su lukavi."
„Sredićemo mi njih antraksom!" odlučio je Bin Laden.
Posle mnogih i mnogobrojnih pošiljki, paketa i pisama sa zaraznim bakterijama morali su da konstatuju da nije bi­lo slučajeva ni zaraze ni epidemije.
„Kod njih svaki čas štrajkuje pošta" objasnili su Bin Ladenu fenomen.
„Onda će da vide svoga boga kad im pospem bojne otrove!" besneo je Bin Laden.
Čitavi oblaci otrovnih gasova zapahnuli su Srbiju ali ponovo nije bilo rezultata.
„0ni godinama gutaju,, suzavac,," ponovo su tešili Bin Ladena „а vazduh im je toliko zagađen da im ni jedan otrov više ne može ništa."
Bin Laden je bio očajan.
„Zar je moguće da tim Srbima ne možemo ništa?!"
„Naravno da možemo" reče najstariji ruski naučnik na privremenom radu kod terorista. „Samo ih treba dobro proučiti."
„Ра onda ih ti dobro prouči, dobićeš para koliko hoćeš, ali mi se bez oružja za Srbe ne vraćaj!" bio je jasan Bin Laden.
Posle dužeg vremena ruski naučnik se pojavio kod Bin Ladena vodeći za ruku čoveka u narodnoj nošnji sa čudnom rogljastom kapom na glavi.
„Evo oružja!" pokazivao je sav ponosan.
., Kakvo ti je to oružje?!" čudio se Bin Laden. "Pa to je običan čovek!
“To nije običan čovek" ispravio ga je ruski naučnik. „To je Srbin! A nema jačeg oružja protiv Srbina od samog Srbina!"

Slobodan Simić

GDE ZEKA PIJE VODU

        U provincijskom gradiću život je monoton i dva policajca se smrtno dosađuju. Situacija se iznenada menja: u obližnjem elitnom hotelu otvara se međunarodni simpozijum o transplantaciji ljud­skih or­ga­na. Iz grad­ske pro­sek­tu­re po­či­nju da ne­sta­ju tek do­ne­ti mr­tva­ci. Dvo­ji­ca čuvara reda stupaju...
Lopovi ukrali ceo most u toku...
On je sveštenik u sirotinjskoj provinciji. Želeći da spasi svoju porodicu od propasti, putuje u glavni grad provincije i otkriva da mu je sestra postala prostitutka, a sin sitni kriminalac...
Glum­ci je dosta poniženja i...
Bogati industrijalac i zemljoposednik vlada kao neprikosnoveni vlasnik ljudi, grada i zemlje. Njegov sin je, međutim, borac za ljudska prava, a slučajno biva...
Policajac čuva zadnjicu od...
Plaćeni ubica i vrhunski strelac smatra da je obavio poslednji zadatak u karijeri. Ipak, primoran je da ubije još jednom. Ispostavlja se da je reč o...
Gaće ne mogu u izlog jer...
Sveštenik i grupa studenata arheologije dolaze radi istraživanja u napuštenu crkvu, ne sluteći da ih tamo uskoro očekuje susret sa samim satanom, koji već dugo čeka svoje oslobođenje. U čitavu ovu priču umešana je...
Flert osuđenika i porotnice nije...
On je bogat. Njegova žena gine u avionskoj nesreći. Sva sumnja za njenu pogibiju pada na njega zbog veze...
Likvidirana agresivna vr­na posle...
Čudovišni doktor, vođa podzemlja, osoba je koja drži stvari pod kontrolom čak i kada ga smeste u zatvor. Kada umre...
Predsednika leči indijanski vrač od...
Neobjašnjivo se našao u zatvorskoj ćeliji sa profesionalnim ubicom, onesvešćen i sa okrvavljenom glavom. Ne seća se kako je tu dospeo, a profesionalni ubica misteriozno nestaje iz ćelije. Njega oslobađaju – izlazi iz zatvora, ali ne može da pronađe svoju kuću i svoje prijatelje. Postaje dezorijentisan, a njegov život pretvara se u moru koju kao da neko drugi...
Koju muziku vole koke dok...
Najlepšu devojku u selu, koja bi želela da se školuje, siromašni roditelji, da bi isplatili dugove, udaju za bogatog čoveka. Mlada žena je volela siromašnog studenta i pati zbog odluke roditelja. Osetljiva, nikako ne može da prihvati ulogu snahe u kući u kojoj glavnu reč vodi zla svekrva. Osioni muž u jednom trenutku diže ruku na svoju ženu i ona beži svojim roditeljima, ali oni je vraćaju. Maltretiranja se nastavljaju i ona se odlučuje na...
Sadam Husein ponovo nabio prst u oko SAD i izazvao...
Poštanski službenik otkriva da je svet ušao u zonu vremenskog odbijanja i da se jedan isti dan neprestano ponavlja. Siguran je da postoji razlog i počinje da istražuje: to dovodi do neverovatnog...
Sveštenik pomanijačio posle...
Ribara koji je doživeo brodolom more izbacuje na usamljenu plažu. Spasava ga jedna lepa žena, pomalo ekscentrična. U početku joj je zahvalan na pomoći i nezi, ali polako shvata da je postao njen...
Srpska vlada amnestirala dezertere na...
Njihovu sreću pomutila je njegova iznenadna bolest. Bio je u kliničkoj smrti. Otad se u njemu nešto prelomilo. Postaje opsednut smrću – za njega je smrt večni život i...
Uticaj Golfske struje na uspeh mladih krastavaca u...
Poznati sportista slučajni je svedok trostrukog ubistva i postaje glavni svedok. Na osnovu njegovog svedočenja ubica je osuđen na smrt: neposredno pred pogubljenje on se zaklinje da će se osvetiti. Sportista nije tome pridavao značaj jer je smrt osuđenog ubice potvrđena, ali jednog dana zazvonio je telefon...
Vladimir Putin ide u...
„Obuzdaj se već jednom!“ oglasi se najednom moja žena – sva iznervirana, „ne diraj više taj daljinski.“

Zoran Spasojević

ANTOLOGIJA BALKANSKOG AFORIZMA VASILA TOLEVSKOG

BEOGRAD , 20. jula (Tanjug) - Antologija balkanskog aforizma, koju je priredio makedonski književnik Vasil Tolevski, objavljena je na srpskom i makedonskom jeziku, saopštio je danas Beogradski aforistički krug.

Tolevski je u uvodnom tekstu napisao da se "epicentar balkanske satire, a time i svetske, nalazi u Srbiji, čiji autori začuđujućom snagom trasiraju put savremenom aforizmu".

On je istakao da su publikovanjem antologije otvorena vrata za međusobno upoznavanje autora preko njihovih tvorevina i da je stvorena prilika da na jednom mestu bude objavljeno ono što je najjbolje u balkanskoj aforistici.

U dvotomnoj antologiji su zastupljeni autori iz Srbije, Hrvatske, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Crne Gore, Grčke, Rumunije i Bugarske.

Recenzenti izdanja su Aleksandar Čotrić, Mladen Vuković, Eftim Gašev, Jovo Nikolić, Jordan Popov, Veljko Rajković i Bojan Šventner.

KUCURSKI KLIP `008 / POZIV KREATIVCIMA

Organizacioni odbor Kucurskog klipa `008 poziva sve duhovite kreativce s ovih prostora da učestvuju na javnom konkursu.
Teme su: 1. Je li to moguće?; 2. Slobodna tema.
Na konkurs slati najmanje dva rada pod šifrom (na srpskom, rusinskom ili, s obezbeđenim prevodom, na mađarskom jeziku) u sledećim humoristično-satiričnim izrazima:
a) karikatura;
b) aforizam;
v) vic;
g) humoreska (humoristična pripovetka ili pesma);
d) satira (pesma ili pripovetka).
Stručni žiri na čelu sa Irinom Hardi Kovačević će proglasiti i, prema mogućnostima Organizacionoґ odbora, nagraditi najbolje radove na dve navedene teme i dodeliti Nagradu za satiru Socki Nacionalnog saveta rusinske nacionalne manjine.
Nagrađeni radovi i izbor od radova koji pristignu na Konkurs biće predstavljeni za vreme III Međunarodne humorističko-satiričke manifestacije Kucurski klip / Kocurska čutka / Kuczorai csutka / Kucura Corncob `008. Održavanje Centralne večeri Manifestacije planira se 21. decembra 2008. u Domu kulture Kucura.
Izabrani radovi će biti objavljeni u časopisu za kulturu Erato nad Kucurom/Kocurom Kulturno-prosvetnog društva DOK.
Radovi se ne vraćaju.
Konkurs je otvoren do 20. septembra 2008.
Kontakt-telefon: (021) 727-590 (preds. Organizacionog odbora KK/KČ/KS/KS `008 prof. dr Mihajlo Fejsa).

prof. dr Mihajlo Fejsa
preds. OO KK/KČ/KS/KS `008 i KPD DOK